„Na delu imamo apsolutnu reviziju feminizma koji se predstavlja kao borba za validiranje individualnih identiteta i izbore, iako je feminizam politička ideologija i pokret koji u središte stavlja žene kao društvenu grupu i bori se za oslobođenje žena, u celini“
Početkom aprila ove godine Biblioteka grada Beograda iznenada je otkazala gostoprimstvo Feminističkom kolektivu „Ženska solidarnost“ koji je u ovom prostoru namjeravao da održi čitalačko veče posvećeno rodno-kritičkom feminizmu. Do otkazivanja je došlo na zahtjev beogradskog udruženja građana „Da se zna“ koje okuplja trans-aktiviste. Iz ovog udruženja optužili su članice kolektiva „Ženska solidarnost“ da su neprijateljski nastrojene prema trans muškarcima, da „negiraju rod“, a onda su uslijedile i druge optužbe. Vijest se brzo proširila. Prepoznali smo u ovom događaju odjeke nekih sličnih sukoba između trans aktivista i rodno-kritičkih feministkinja koje se, najjednostavnije rečeno, zalažu za postojanje političkih pitanja koja „biološke“ žene ne mogu da dijele sa trans-muškarcima i za feminizam kao polje borbe koje pripada ženama.
O ovom događaju i njegovim ideološkim uzrocima razgovaramo sa Jelenom Riznić i Ninom Radulović iz Feminističkog kolektiva „Ženska solidarnost“.
ROZA: Otkazivanje književne večeri posvećene rodno-kritičkom feminizmu u Biblioteci grada Beograda moglo bi se shvatiti kao eksces da nema toliko sličnih „nesporazuma“ između rodno kritičkih feministkinja i trans muškaraca u nekim drugim kontekstima. Ovako, čini se da je u pitanju nešto ipak principijelno. Možete li nam objasniti gdje su tačke sporenja?
J.R/N.R: Sa nekima se ne slažemo oko zakonskih izmena, sa nekima oko medicinskih intervencija, sa nekima oko tumačenja istorije, a sa skoro svima oko njihovih taktika ućutkivanja i oko stava da feminizam nije „za sve“, već za žene, što je verovatno u samoj srži neslaganja. Različito shvatanje predmeta feminizma može dovesti do najrazličitijih shvatanja uloge nasilja u ugnjetavanju žena i uloge ženskih prostora u borbi protiv tog ugnjetavanja.
A što se tiče ućutkivanja, neki bi možda rekli da mi nismo pretrpele cenzuru – napisale smo tekst za ResPublicu, nakon zabrane u Biblioteci grada Beograda nesmetano smo održale čitalački skup na Filozofskom fakultetu, sada odgovaramo na vaša pitanja... Međutim, cenzura nije čin oduzimanja pristupa apsolutno svakom prostoru ili mediju. Cenzura je kada se ti prostori slobode značajno sužavaju, ne samo onda kada govorimo o ovoj temi, nego kada govorimo o bilo kojoj temi iz feminističke perspektive. Podsetile bismo na zabranu diskusije o godišnjici #NisamPrijavila koje su usledile zbog naših stavova po pitanju odnosa feminizma i trans aktivizma. Na diskusiji o talasu svedočanstava o iskustvima nasilja trebalo je da govori i žena čiji je slučaj pokrenuo taj talas na društvenim mrežama, ali je to onemogućeno zbog stavova našeg kolektiva koji se vide kao važniji od pitanja muškog nasilja: drugim rečima, ovo jeste novi način ućutkivanja žena da govore o muškom nasilju, sebi, svojim iskustvima i mogućnostima organizovanja, i to nije nešto što je novitet u istoriji. Ono što jeste novo je to što se ovo sada posmatra kao nešto progresivno i pod maskom ljudskih prava. Spominjemo ovaj slučaj kao paradigmatičan, ali nije jedini i naše članice i inače imaju problema prilikom gostovanja na raznim platformama.
ROZA: Čini se da su se rodno-kritičke feministkinje našle na strani onih koji vjeruju da se „pretjeralo“ sa identitetskim politikama i u sporenju sa woke kulturom koja zahtijeva da se uvaži pravo svakog pojedinca da se samo-identifikuje i da se ispoštuju uslovi koje u tom smislu sam nameće, a to znači sa samom Slobodom budući da se pojam slobode danas prevashodno dovodi u vezu sa pravom na identitetsko samoizjašnjavanje.
J.R/N.R: Postoji više nivoa koje je važno spomenuti ovde. Jedan se odnosi na identitetske politike kao dominantan oblik artikulacije političkih zahteva, koji zadaje okvire organizovanja različitih društvenih grupa od 1970-ih naovamo, njihove strategije i ciljeve. Istorijski i politički počeci identitetskih politika se mogu naći još u XIX veku, ali je ova odrednica vezana za drugu polovinu XX veka i tadašnje društvene pokrete, pre svega u SAD. To je važan kontekst jer već tu dolazimo do jednog tipa problema koji je čest kada govorimo o savremenim političkim procesima – postoje određene specifičnosti američkog društva koje se ne mogu tek tako preslikati na druge društvene sisteme. Pa ipak, pošto su identitetske politike u srži savremenog političkog diskursa, postoji pokušaj univerzalizacije principa koji postoje u američkom kontekstu (a tiču se odnosa prema pitanju rase, na primer) na neke druge kontekste koji imaju drugačiju dinamiku. Već tu leži dosta problema koji nisu samo teorijski, ali loša društvena analiza lako zađe u sferu praktičnih politika.
Identitetske politike pojednostavljuju društvenu stvarnost svodeći je na (najčešće) jednu osu identiteta po osnovu koje funkcioniše opresija, a onda i političko organizovanje. Internet kultura dodatno ima tendenciju da pojednostavljuje stvarnost i to je ono što se dešava sa woke kulturom. Iako se predstavlja kao progresivna sila koja prevazilazi binarnost (kao u slučaju pola), u stvari u potpunosti funkcioniše po principu binarne logike – dobro/loše, woke/anti-woke, transfobičan/transafirmativan. Nasuprot tome, (društveni) svet je iznijansiran i često ispunjen kontradiktornostima koje u toj težnji ka apsolutizmu bivaju zanemarene pa samim tim i politički odgovor bude loš (tako se dobiju loši zakoni o samoidentifikaciji).
Dodatno, uz woke ide i cela ideja o resantimanu, pravedničkom besu kojim se svi oni loši – transfobični na primer – moraju kazniti i isključiti iz društvenog života i političkih diskusija. I to je ono što se dešava, teorijski. U realnosti bih dodala i nivo kooptiranja borbe za žensko oslobođenje, tako da je nasilje nad feministkinjama koje se usude da o svemu ovome govore sada pod velom šljokica. Na delu imamo apsolutnu reviziju feminizma koji se predstavlja kao borba za validiranje individualnih identiteta i izbore, iako je feminizam politička ideologija i pokret koji u središte stavlja žene kao društvenu grupu i bori se za oslobođenje žena, u celini.
Izvor: www.glasamerike.net
ROZA: Optužuju vas za „esencijalizam“. Ono što mi, međutim, vidimo jeste vaše insistiranje na polnoj razlici, koju većina doživljava kao nešto krajnje objektivno i „stvarno“. Iako vi politizujete tu biološku činjenicu, ipak ste shvaćeni kao neko ko se zalaže za uvažavanje „prirodnog“, što se smatra krajnje neprihvatljivim u woke kulturi.
J.R/N.R: Optužbe za esencijalizam, pored toga što su delotvorne, nisu nove na feminističkoj sceni – Naomi Šor (Naomi Schor) pokazala je kako su u prošlosti brojne teoretičarke uspele da povuku skoro neobrisiv znak jednakosti između „to je esencijalistički“ i „to je loše“. U „This Essentialism Which is Not One: Coming to Grips With Irigaray“ iz 1989. godine Šor piše da se esencijalizam koristi kao „osnovni idiom intelektualnog terorizma i privilegovani instrument političke ortodoksije“.
Esencijalizam za koji nas optužuju tiče se tvrdnje da je žena osoba ženskog pola. „Woman = adult human female“ postala je krilatica anglofonih rodno-kritičkih feministkinja nastala delom kao reakcija na kružnu definiciju – žena je svaka osoba koja se oseća/identifikuje kao žena. Donekle je ta optužba za esencijalizam svojevrsna projekcija.
Drugi deo optužbe koji često ide uz esencijalizam još je apsurdniji. Primera radi, Ana Petrović iz „Da se zna“ implicirala je u jednoj emisiji „Tabua“ na Insajder televiziji da mi tvrdimo da je žena „samo ona koja ima matericu, koja ima menstruaciju, koja ima prirodne grudi“. Apsurdnost njene tvrdnje leži u tome da mi nikada nismo tako nešto izjavile, mada nema sumnje da Petrović želi da uveri druge da jesmo, kao što želi da ih uveri da se mi „grozimo“ na to što će trans žena ugroziti naš „fizički prostor u intimnom delu“. Karikiranje naših pozicija danak je političkoj etici nemalog broja aktivista – kada ne znaš, ti izmisli. Neko negde će te potapšati po ramenu.
Međutim, istina o tome šta mi mislimo i govorimo, bez trunke grozničavosti, mnogo je jednostavnija – bez obzira kako se neki muškarac oseća i bez obzira koliko je neki muškarac ugrožen, norma treba da bude da svaki muškarac poštuje ženske prostore tako što ne ulazi u njih. Istina je da ih neki već ne poštuju ali ne bi trebalo da brišemo granice samo zato što postoje oni koji ih krše. Ukratko: ženski prostori su nam bitniji od muških osećanja.
A ono za šta se mi zalažemo je prepoznavanje polne razlike u životu – činjenica da žene rađaju mora da bude centralna pri osmišljavanju društvenih rešenja. Samo po sebi, rađanje naravno nije problem, ali ono i sve što sledi iz njega čini nas drugačije ranjivima u odnosu na muškarce – pre svega na radnom mestu. Trenutna organizacija rada i vlasništvo nad sredstvima, osim što su eksploatatorskog karaktera, ne prepoznaju pol, iako diskriminišu na osnovu pola. Svaka žena bi trebalo da može da bude i majka i radnica, da nijedan aspekt njenog života ne ispašta. Kako bi to bilo moguće potrebna nam je i drugačija organizacija reprodukcije i brige o deci. Ali ne i samo to.
Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude preterano kontroverzno, bar ne u levičarskim krugovima iz kojih ove ideje i dolaze. Tačka mimoilaženja javlja se sa konceptom rodnog identiteta, iliti subjektivnog osećaja pripadnosti ili nepripadnosti ženskom ili muškom polu. Mi smatramo da institucionalizacija koncepta rodnog identiteta, kao vrste dojma o sebi, nije u skladu sa feminizmom kao društvenom kritikom prema kojoj je rod ideološka potpora patrijarhatu kao strukturi koja služi ekstrakciji telesnih resursa. Ako je biti ili ne biti žena stvar iskaza i ako je taj iskaz promenljivog karaktera, feministička analiza pada u vodu. Ako krenemo od premise da je društvena afirmacija muškarca kao žene (i obrnuto), izvrnuli smo poznati feministički maksim „lično je političko“ naglavačke – on sadrži poruku da lična iskustva treba da povežemo sa širim politikama, a ne da gradimo politiku samo i isključivo na osnovu ličnog.
Isticanjem ovoga mi ne tvrdimo da apsolutno svaka pojedinačna žena može, hoće ili treba da rađa, naprotiv. Mi ističemo da je rađanje, tj. reproduktivna asimetrija, karakteristika žena, kao pola, a ne ahistorijskih „osoba koje rađaju“.
ROZA: Izgleda da među feministkinjama nije bilo mnogo volje da se uključe u „raspravu“ koja je uslijedila nakon događaja u Biblioteci grada Beograda, to jest da je mogla da se dogodi neka unutar-feministička diskusija, ali da se ona ipak nije dogodila. Da li je to dobar utisak i, ako jeste, šta mislite – zašto je tako teško razgovarati o tom pitanju među samim feministkinjama?
J.R/N.R: To je deo istog šireg problema woke kulture koji se može koliko-toliko sažeti u problematizaciji manjka odgovornosti. Glavnina političkih „diskusija“ vodi se u internet sferi u kojoj uistinu nije potrebno mnogo da biste iskazali sopstvenu moralnu superiornost za koju vas neko može potapšati po ramenu lajkom, ili vam ukazati na moralni i politički sunovrat ljutitom reakcijom. Već smo u svom tekstu za ResPublicu pisale o tendenciji etiketiranja bez ulaženja u sadržaj i suštinsko značenje etiketa, ali nije zgoreg ponoviti da je to takođe posledica manjka lične i političke odgovornosti. Drugim rečima, postoji tendencija da se svemu pristupa površno i kroz isti princip (samo)identifikacije, pa zato feminizam, fašizam, solidarnost, savezništvo ne mora da se dokazuje ili elaborira – dovoljno je da se izjasnite na određeni način ili da nekome prilepite neku etiketu i da to bude navodno samoobjašnjivo. Odsustvo odgovornosti ovde u praksi znači nemogućnost da se istrpe teorijska i etička preispitivanja određenih stavova od strane rodno-kritičkih feministkinja, dok se srozavanje politike na lične emocije vidi kao vrednost po sebi.
Drugi nivo zalazi u problematizaciju NGO-izacije aktivizma, te na koji način projektno finansiranje uslovaljava o čemu možete ili ne možete da govorite, ali ovde nema prostora da se o tome toliko govori i svakako ne anegdotalno.
Razgovarala: Jelena Martinović
Tekst je nastao u okviru projekta „ROZA – Škola feminističkog i lijevog pisanja“ kojim se mlade novinarke/i žele osnažiti za pisanje o društvenim temama sa feminističkih i lijevih pozicija. Ovaj projekat, koji realizuju NVO NOVA i NVU „Žuta kornjača“, podržan je kroz projekat „OCD u Crnoj Gori – od osnovnih usluga do oblikovanja politika – M’BASE”, koji sprovodi Centar za građansko obrazovanje (CGO), u partnerstvu sa Fondacijom Friedrich Ebert (FES), NVO Centar za zaštitu i proučavanje ptica Crne Gore (CZIP) i NVO Politikon mreža, i u saradnji sa Ministarstvom javne uprave i Ministarstvom Evropskih poslova Vlade Crne Gore. Projekat finansira Evropska unija a kofinansira Ministarstvo javne uprave.
Sadržaj sajta je isključiva odgovornost NVO NOVA i ne odražava stavove Evropske unije, CGO-a, partnera i saradnika na projektu