DAJ DA OPEREM NEŠTO

Ecopatriotizam je usko povezan sa onim – Vrijedim kad sam vrijedna, zato moram da radim nešto. Sjećam se svojih pretkinja kad kažu – Vidi kako je lijep dan danas, daj da operem nešto. To i mi radimo.

Ecopatriotizam je neformalni pokret koji predvode pet žena. Za portal ROZA razgovaram sa dvjema od njih: Ivanom Čogurić i Elidom Adrović. Ostale nisu tu, ali kao da jesu – sve su zajedno u tome bile od početka i još uvijek su zajedno. Doduše, odavno više nisu same u tome.

ROZA: Ecopatriotizam je napunio tri godine, pokupljene su tone smeća, ljudi vas prate na društvenim mrežama, mnogi su spremni da vas prate i na terenu, podrže vas kada je potrebno... Izgleda da je ecopatriotizam zaista postao pokret, da ste uspjele da pokrenete ljude...

IVANA: Ecopatriotizam je nastao sasvim spontano. O njemu se zapravo gatalo i vagalo – kad ćemo krenuti da kupimo smeće po Nikšiću... Više nisi mogao da izađeš da prošetaš. Tada je šetnja bila jedina opcija zato što su mjere bile na snazi, korona je uzimala maha. Kad izađeš da prošetaš, preskačeš smeće kroz parkove, kroz šumu. I onda smo razmišljale kao – kad ćemo da slomimo taj svoj ego i da krenemo da kupimo smeće. Jednog dana smo izašle da prošetamo i samo smo rekle – Idemo do pumpe da kupimo kese i rukavice. U tom momentu smo nas tri (Jelena Jovićević, Bojana Kršikapa i ja) krenule u tu akciju. U međuvremenu se niz cestu spustila Jelena Lacman, još jedna naša drugarica koja je sasvim slučajno tuda šetala. Pridružila nam se i mi smo obavili tu prilično jaku i veliku akciju čišćenja budući da smo potrošile četiri pakla kesa, a to dođe četrdeset kesa smeća. Krenule smo preko pješačkog sa tim kesama preko ramena jer je prvi kontejner bio udaljen petnaest minuta hoda. Neko nas je škljocnuo kako prelazimo preko pješačkog prelaza i tada je počela lančano po medijima da ide ta fotografija. Taj osjećaj koji smo imali nakon kupljenja smeća je bio nešto što ne mogu da objasnim. Ljudi su nam se javaljali u inboksu i nudili se da izađu sa nama na teren i mi smo već sljedećeg dana imali petnaest ljudi koji čiste sa nama Trebjesu. Trećeg dana smo imali dvadeset, a četvrtog dana smo imali hiljadu pratilaca na mrežama. U međuvremenu smo napravili tu stranicu i dali joj naziv Ecopatriotizam iz čiste drskosti jer se dešavao taj momenat... mahanje zastavama, stara garda-nova garda, država, znači, u rasulu sa svih strana, a priroda trpi. I onda smo rekle – Znate šta, hajde da bude Ecopatriotizam pa da vidimo ko se pali na političke spike, a ko se zapravo zalaže za prirodu.

ELIDA: To je bio trenutak kada sam pomislila da ja preuzmem Podgoricu, a da onda neka preuzme štafetu iz Podgorice i da tako obrnemo krug po cijeloj Crnoj Gori. Čujem sa sa Ivanom u vezi sa tim, a ona mi kaže – Čućemo se u subotu. Pomislim – Ma, ko je Ivana ako ne mogu s njom to da iskomuniciram? U stvari je ona (Ivana) imala ideju da ecopatriotizmu mogu da pristupe samo ljudi koji su provjereni, da se ide na povjerenje. U tom periodu, sa takvom političkom situacijom, mi smo planirale da mašemo kesama umjesto zastavama. Nisu htjele da tu dođe neko ko će da iskoristi to u političke svrhe, zato sam morala da čekam do subote. Položila sam test i evo me tu. Onda kreću akcije u Podgorici, u Nikšiću, i ja svaki slobodan trenutak koristim da odem tamo vozom i da s njima kupim smeće. Pitali su me ljudi zašto idem u Nikšić, govorili su da to nije moje smeće. Ovo je moja zemlja, to nema veze. Najbolja stvar koja mi se desila je ecopatriotizam zato što mi je to dalo slobodu.

ROZA: Čišćenje spada u ono što feministkinje nazivaju „nevidljivi reproduktivni rad“, koji se smatra degradirajućim po žene, iz kojeg one zato moraju da se izvuku. Vi, međutim, tvrdoglavo čistite. Doduše, to više nije glancanje svoga doma, to što vi očistite vide svi i svima pripada...

ELIDA: Nama je svako čišćenje značilo i čišćenje lične karme. Kad kupiš smeće, ti čistiš na unutrašnjem planu svoju karmu, čistiš sebe, oslobađaš se tih silnih taloga. To je usko povezano sa onim – vrijedim kad sam vrijedna, zato moram da radim nešto. Sjećam se svojih pretkinja kad kažu – Vidi kako je lijep dan danas, daj da operem nešto. Znači, ja moram stalno nešto da radim, ne mogu da samo jesam. Mislim da muškarci podsvjesno znaju za tu moć žena i iz straha od te moći imaju potrebu da je umanje. I žene padnu na to pa se dokazuju i onda ide taj konstantan krug dokazivanja. U stvari, ti samo treba da sjediš i da jesi, to je sasvim dovoljno. Tako da smo mi samo pet žena koje su riješene da čiste na kolektivnom i na mikro planu.

IVANA: Ja se lično ne klasifikujem kao feministkinja iz jednog jednostavnog razloga: bila sam, a onda sam prestala da budem feministkinja kad sam shvatila da je žena koja ide da juri svoja prava feministkinja dok je muškarac koji traži svoja prava samo muškarac. Tu sam samo skapirala da mi je dovoljno samo da kažem – Ne. Ja ću vazda da podržim svaku formu feminizma ako je zdrava. Ako se ide u neke ekstreme za koje smatram da mogu da naštete društvu više nego da ga ozdrave, da ga iscijele – to ne mogu da podržim. Za mene je bio krucijalan taj momenat kada sam skapirala da ne moram da jurcam glavom kroz zid i da samo treba da se postavim kao žena, što i jesam, i da kažem – Ne, mene ćeš da plaćaš toliko i toliko, ne zato što sam žena nego zato što sam živo biće; ja ću da imam dvadeset jedan dan odmora godišnje zato što sam živo biće, ja ću da imam četiri do pet sati radno vrijeme zato što ja želim tako.

ROZA: Šta još čistite kada čistite prirodu? Spomenule ste „slomljeni ego“...

IVANA: Ja volim da kažem da nije zdrava životna sredina samo jabuka koja je zdrava i rijeka koja je čista. Sve može da bude zdrava životna sredina. Ekologija nije ništa drugo nego psihologija duše. Kada smo išle da kupimo smeće, dok je karantin bio na snazi, imale smo po pedeset ljudi na akciji. Svi su imali potrebu da pobjegnu iz svoja četiri zida. Mi odlično znamo šta se dešava kad ostanemo u četiri zida jer u četiri zida isplivava naš glib, naš talog, naša najveća bol sa kojom ne želimo da se suočimo. Dok idem ulicom, vidim bačene kutije od tableta za smirenje koje ljudi piju šakačke. Ranije je to bio čokanjčić vinjaka. Ranije je to znala da bude i meduška. Sada da su to tablete.

ELIDA: Mi smo kao „ekološka“ država?! Crna Gora je i običan lik u Bokeškoj. Kad imaš stanovništvo tog tipa, ne možeš biti skandinavska zemlja. I onda imamo to kolektivno stanje svijesti... kad me ti pitaš – „Kako si?“,  ja ti odgovaram – „Evo sad sa posla“. To će se smeće očistiti kada se ljudi osvijeste. To je jako bitna veza i zato mi konstantno u svojim gostovanjima i na društvenim mrežama ukazujemo na to kolika je moć pojedinca. Mi bacamo smeće kad padne mrak da nas ljudi ne vide. E, to je ono što si ti u toku dana pokupio i ne znaš šta ćeš sa tim, pa onda odeš na jednu, pa zaokružiš tiket, pa odeš i izbiješ ženu jer te jutros iznervirao direktor. Ekologija svijesti je bitna. Mi ukazujemo na to da nam treba pojedinac koji je zdrav, da ćemo samo tako imati zeleno društvo i zeleni um.

ROZA: Dobro, razjasnili smo šta je ecopatriotizam. Ostaje još da razjasnimo šta je ecomatriotizam.

ELIDA: Ecopatriotizam je stav, ecomatriotizam je akcija.

IVANA: Ecopatriotizam stvarno jeste stav: Daj da vidimo to čojstvo i junaštvo, daj pokaži koliki si patriota. Nebitno je da li si muško ili žensko. Daj da pričamo o stavu, da vidimo đe ti je taj stav. Da vidimo čime je zadojen. Koje su vrijednosti tog stava, a koje su mane. Koje su mane našeg stava. Daj ukaži nam na mane našeg stava, uperi prst da vidim đe trebam da radim. To je ecopatriotizam.

ELIDA: Stav bez akcije je kao kada sjediš kući i kažeš – „Sad ću da idem da trčim“, a muka ti je da ustaneš. Jedno je imati stav, a drugo je kako taj stav materijalizovati. To je kao da imaš misao bez realizacije, sjeme bez plodne zemlje. Matriotizam je ta materijalizacija, finale.

Tekst je nastao u okviru projekta „ROZA – Škola feminističkog i lijevog pisanja“ kojim se mlade novinarke/i žele osnažiti za pisanje o društvenim temama sa feminističkih i lijevih pozicija. Ovaj projekat, koji realizuju NVO NOVA i NVU „Žuta kornjača“, podržan je kroz projekat „OCD u Crnoj Gori – od osnovnih usluga do oblikovanja politika – M’BASE”, koji sprovodi Centar za građansko obrazovanje (CGO), u partnerstvu sa Fondacijom Friedrich Ebert (FES), NVO Centar za zaštitu i proučavanje ptica Crne Gore (CZIP) i NVO Politikon mreža, i u saradnji sa Ministarstvom javne uprave i Ministarstvom Evropskih poslova Vlade Crne Gore. Projekat finansira Evropska unija a kofinansira Ministarstvo javne uprave.

Sadržaj sajta je isključiva odgovornost NVO NOVA i ne odražava stavove Evropske unije, CGO-a, partnera i saradnika na projektu