Ljudi moraju prestati da se plaše, da preuveličavaju razloge za strah da bi ga opravdali. Naše društvo je društvo kratkog pamćenja. Ovdje se i hrabrost i kukavičluk brzo zaboravljaju
U zimu 2019. godine održani su do tada najveći građanski protesti u Crnoj Gori pod sloganom „Odupri se“. Isprvocirani političko-koruptivnom aferom „Koverta“, učesnici protesta zahtijevali su smjenu tadašnje Vlade, predsjednika države, funkcionera Agencije za sprečavanje korupcije, glavnih ljudi tužilaštva... Mobilisana je za naše prilike neočekivano velika građanska politička energija.
Jedna od učesnica bila je Marija Backović, producentkinja, pozorišna pedagoškinja i direktorica Dramskog studija „Prazan prostora“, kroz koji su prošle generacije mladih ljudi tražeći tu ne samo priliku da steknu pozorišne vještine već i da nađu odgovore na pitanja odrastanja i uključivanja u zajednicu.
- Tad mi se činilo da je tu istinski duh Crne Gore. I bio je. Zato sam se i našla među tim ljudima, a onda i za govornicom. Osjetljiva sam na političke manipulacije, volim da se držim po strani, ali tada je sve bilo čisto i jasno kao na dlanu. Bilo je i tada nekih ljudi koji su se pojavljivali radi svoje koristi, ali to nije uticalo na duh koji je tamo vladao. Tu smo bili da spasimo zemlju, a kada to kažem, ne mislim na himnu i zastavu, već na njene ljude, kulturu i prirodu, da se odupremo sistemu koji je oglodao život generaciji mojih roditelja do kosti, kriminalu, političkoj korupciji, nasilju, mržnji, siromaštvu, neznanju i podjelama.
A onda je, u jednom trenutku, bila više od učesnice: našla se za govornicom i postala glasnogovornica potreba ljudi okupljenih oko „Odupri se“. Vladalo je uzbuđenje tih dana, očekivanja su bila velika, slušalo se šta ko govori, riječi su imale težinu...
- Nije mi to predstavljalo problem. Ja stalno stojim pred mladim ljudima sa kojima radimo u „Praznom prostoru“, slušam ih i obraćam im se. To nije lakše nego izaći pred punim trgom i obratiti se saborkinjama i saborcima u društvenoj borbi, možda je i teže. U stvari, upravo to što radim sa mladim ljudima i znam njihove probleme obavezivalo me je da se popnem do govornice, pokažem im da se ne treba plašiti jer su političari samo privremeni predstavnici naroda koje debelo plaćamo da bi našli najpametnije među nama kako bi nam unaprijedili uslove života, obezbijedili osnovna prava, pružili kvalitetno obrazovanje, socijalnu zaštitu, stvorili nam društvo jednakih prava i mogućnosti.
Da li je bilo dovoljno vidljivih žena u „Odupri se“? Mariji se čini da ipak nije. Kaže da ju je „izluđivalo“ kada na društvenim mrežama osvanu fotografije organizatora protesta među kojima nema žena. Ali, imala je podršku među ljudima koji su tu bili okupljeni. Neke komentare je zapamtila.
- Prije nego što sam se popela za govornicu, jedan od organizatora me je pitao: „Čegović si ti, đevojko?“ A kada sam završila, sreo me je Đoko Mačak iz Stare Varoši i rekao mi: „Odavno sam ja govorio da si ti vučica“.
Ali, to ne mijenja suštinu: žene u javnom otporu uvijek su pomalo na pogrešnom mjestu, „vučice“ za čas, u nekim drugačijim okolnostima, društvu mogu postati neprijatne . Da li je toga svjesna?
- Da, svjesna sam svega. Prvo, ljudi sumnjaju da je moguće bilo šta postići, a onda je tu konformizam, nespremnost na rizik, odsustvo hrabrosti. Čovjek koji pruža otpor, a pri tom nema nikakvog interesa ili čak može da naškodi samom sebi, koji se opire iz principijelnih razloga, koji se tiču drugih ljudi – u najmanju ruku je čudan. Žena pogotovo. Naročito njoj ne pripada tolika količina „ludosti“ – ona ima druga posla i „ne priliči joj“ da galami na ulici. I moj otac mi je to rekao. Dobro me poznaje, zna da sam ja biće koje se opire, a ipak mi je rekao da je to ludost, da nije na ženi da bije takve bitke, da ću samo da naškodim sebi.
U „Odupri se“ je naučila „da smo svi mi mali šrafovi ali da možemo napraviti veliku buku ako počnemo da škripimo zajedno, čak i sve zaustaviti ako u isto vrijeme prestanemo da se okrećemo“. Naučila je nešto i o strahu.
- Ljudi moraju prestati da se plaše, da preuveličavaju razloge za strah da bi ga opravdali. Naše društvo je društvo kratkog pamćenja, kolektivne amnezije. Pretjerani strah je prosto smiješan u tim uslovima, a dobitak za zajedicu, na drugoj strani, ipak može biti velik. Doduše, to kratkoročno pamćenje čini da se i hrabrost brzo zaboravlja.
Kao i mnogi drugi učesnici pokreta, i Marija žali zbog načina na koji se pokret „Odupri se“ ugasio. Misli da se to desilo zato što ljudi koji su ga organizovali nisu uspjeli da preskoče prag i pretpostave boljitak zajednice sopstvenim uvjerenjima i mišljenjima. Kasnije je pokret gurnut u sjenku: prvo su ga zaklonili vjerski protesti, a onda su stigle na vlast nove političke elite koje su marginalizovale njegov politički značaj.
- Žalim zbog toga. Ali sam i ponosa na sve nas koji smo iz subote u subotu osvajali slobodu. Sjećam se lica mladih ljudi iz „Praznog prostora“ koje sam prepoznala u masi te večeri kada sam izašla na binu. Ponosna sam na to što su i oni bili tu.
Tekst je nastao u okviru projekta „ROZA – Škola feminističkog i lijevog pisanja“ kojim se mlade novinarke/i žele osnažiti za pisanje o društvenim temama sa feminističkih i lijevih pozicija. Ovaj projekat, koji realizuju NVO NOVA i NVU „Žuta kornjača“, podržan je kroz projekat „OCD u Crnoj Gori – od osnovnih usluga do oblikovanja politika – M’BASE”, koji sprovodi Centar za građansko obrazovanje (CGO), u partnerstvu sa Fondacijom Friedrich Ebert (FES), NVO Centar za zaštitu i proučavanje ptica Crne Gore (CZIP) i NVO Politikon mreža, i u saradnji sa Ministarstvom javne uprave i Ministarstvom Evropskih poslova Vlade Crne Gore. Projekat finansira Evropska unija a kofinansira Ministarstvo javne uprave.
Sadržaj sajta je isključiva odgovornost NVO NOVA i ne odražava stavove Evropske unije, CGO-a, partnera i saradnika na projektu