Brak reprodukuje odnose nejednakosti. Anarho-feminstkinje govore da je brak poput svakog radnog ugovora u kapitalizmu. Na jednoj strani je kapitalista, a na drugoj izrabljeni radnik ili radnica. Takav odnos je u temeljima braka. Neplaćeni reproduktivni rad udatih žena to, uostalom, jasno dokazuje. Toliko je stvari koje žene koje su u braku „moraju“ da rade, koje se pretpostavljaju.
Minja Marđonović, na društvenim mrežama poznata kao Stoglava Aždaja, djeluje kao feministkinja na svakom polju: teorijskom, književnom i na društvenim mrežama. Za nju, sve su to polja borbe koja se mogu iskoristiti za proširenje uticaja feminizma na što veći krug žena i muškaraca.
Počinjemo ovaj razgovor jednom inverzijom: Stoglava mene pita šta mislim o feminizmu, traži da joj kažem šta mi prvo pada na pamet kada čujem tu riječ. Odgovaram joj da mislim da feminizam nije samo borba za prava žena, da je u pitanju neka sveobuhvatnija borba koja je neodvojiva od borbe protiv patrijarhata i kapitalizma, i da se, na kraju dana, sve te borbe povezuju u jednu zajedničku. A onda, nastavljamo razgovor tako što ja od nje tražim da to potvrdi ili demantuje. Ispostavlja se da se slaže sa idejom o proširenju polja feminističke borbe.
STOGLAVA: To je tačno, feminizam ne može biti borba koja isključuje. Uvek koristim priliku da to naglasim – da feminizam nije borba protiv, već borba za, koja dolazi iz ljubavi. Feminizam je nastao iz potrebe da se žena u toj tekovini istorijskog patrijarhata najzad pozicionira kao čovek, građanka i pojedinka, ali ta borba se tiče i muškaraca i žena. Tiče se čoveka, zapravo, a žena je nadasve čovek. Borba za ženska prava ne može se, dakle, izolovati. U samim svojim počecima feministička borba bila je usmerena na čoveka, i na žene i na muškarce. Tačno je da je muškaracu u toj istorijskoj tekovini civilizacije sve išlo u prilog i da se to moralo promeniti, ali su žene i muškarci potpuno usresređeni jedni na druge i feministička borba tiče se i jednih i drugih.
ROZA: Čujemo da su feminističke politike u nekoj vrsti krize, da postoje različita sporenja unutar feminističkog pokreta, ako je u tim uslovima uopšte više moguće govoriti o „pokretu“. Koja su to ključna pitanja feminizma u ovom trenutku?
STOGLAVA: Feminističke borbe nisu univerzalne. To je važno saznanje sa kojim se danas suočavaju mnoge feministkinje. Vidimo šta se danas dešava u Iranu. Iranke se bore za neka prava koja su ženama na Balkanu, na primer, nepojmljiva jer je njihovo istorijsko iskustvo drugačije. Ali, žene na Balkanu takođe imaju svoje borbe. Feminizam, dakle, ne smemo univerzalizovati. Od konkretnih okolnosti zavisi šta će neko u nekom trenutku odrediti kao prioritet feminističke borbe. Moj život, koji je u priličnoj meri privilegovan, razlikuje se, na primer, od života moje komšinice Romkinje. Mi živimo u susedstvu, jedna pored druge, ali naši životi mogu biti potpuno različiti, možemo biti izložene opresiji po mnogo različitih osnova. Zato moj i njen feminizam mogu biti različiti, iako se, naravno, na kraju susreću u jednoj tački. Čini mi se da danas ima mnogo više prostora da se govori o tim temama. Mislim da je to uočavanje tih razlika i to, kako si rekao, „priširenje polja feminističke borbe“ nešto što je vrlo važno za savremeni feminizam.
ROZA: U okviru svog master rada baviš se pitanjem „slobodne ljubavi“. Od čega ljubav treba da bude slobodna?
STOGLAVA: Od nejednakosti. Tako bi barem rekla Ema Goldman. Zapravo, ja i istražujem teorijski idejni koncept slobodne ljubavi za koji se zalagala Ema Goldman. Moj interes za ovu temu povezan je i sa mojom ljubavlju prema Emi Goldman koja je takođe anarho-feministkinja, kako i ja sama sebe određujem, ako se od mene traži da se na taj način izjasnim. Ona je govorila o tome da ne može biti iskrenog prijateljstva i iskrene ljubavi između ljudi koji nisu jednaki. Zapravo, ona je sve vreme pokušavala da odgovori na pitanje da li su brak i ljubav jedno te isto da bi zaključila da nije tačno da u svakom braku nema ljubavi, ali da je sigurno tačno da u svakoj ljubavi nema braka.
Još od doba viktorijanske Engleske feministikinje traže odgovor na pitanje šta bi bila alternativa braku kao najstrožoj patrijarhalnoj, a od 19. veka i kapitalističkoj instituciji koja se svodi na to da žene u njoj trampe svoju poslušnost za „zaštitu“. Bračna institucija doživela je svoj vrhunac u 19. veku kada se ona institucionalizuje i definiše u svakom moguće smislu. Reč je o potčinjavanju na koje žena pristaje svojom voljom, koje je utemeljeno u zakonu. U vreme Francuske buržoaske revolucije, u 19. veku, pojam „čovek“ odnosio se samo na muškarca: samo je on bio građanin i pojedinac na koga se računalo. Žena u 19. veku nije bila građanka, njena volja se uzimala u obzir samo kada bi stupala u brak na koji je trebalo “svojevoljno“ da pristane. U ovu instituciju ulazi, dakle, neko ko nema nikakva prava i neko ko ima sva prava, i mi u tavim okolnostima ne možemo da se ne zapitamo ima li tu uopšte ljubavi, i šta je uopšte brak, i da li je on samo jedna platformica za reprodukciju?
ROZA: Da li je uopšte moguća jednakost u ljubavi i u braku ako živimo u društvu koje počiva na hijerahijama i na poslušnosti, dakle ako nejednakost koja prožima sve njegove strukture?
STOGLAVA: Tačno je da brak reprodukuje odnose nejednakosti. Anarho-feminstkinje često govore da je brak poput svakog radnog ugovora u kapitalizmu. Na jednoj strani je kapitalista, a na drugoj izrabljeni radnik ili radnica. Takav odnos je u temeljima braka. Neplaćeni reproduktivni rad udatih žena to, uostalom, jasno dokazuje. Toliko je stvari koje žene koje su u braku „moraju“ da rade, koje se pretpostavljaju. Tu su i silovanja u braku. Na žene se stalno vrši pritisak da uđu u tu instituciju. Čim stignemo u neke godine, počinju da nas pritiskaju .... imamo li momka, kada planiramo da se udamo... Bez obzira na to koliko su emancipovane, žene se teško nose sa takvim pritiscima. Hegel je govorio o tome da žena nije „potpuna“ dok se ne uda jer samo sa muškarcem i kroz brak dobija smisao i svrhu postojanja. Vremena se jesu promenila, ali mi se čini da su ti obrasci i danas dominantni. Ako nemaš decu, ako nisi udata, onda moraš imati karijeru od koje sve pršti kao opravdanje. Dakle, stalno smo izložene pritisku da uđemo u taj kapitalistički ugovorni odnos koji, kako si i sam rekao, reprodukuje nejednakosti koje vidimo oko sebe i na njima počiva.
ROZA: Danas je sve više mladih žena koje odbijaju da se identifikuju kao feministkinje. Neke teoretičarke, poput Toril Moi, na primjer, razlog za to traže ne samo u narastanju konzervativnih ideologija, već i u samom feminizmu koji je postao dogmatičan, pretenciozan, odvojen od života, dakle – odbijajući u svakom smislu. Ono što ti radiš ide u suprotnom smjeru – pokušavaš da dopreš do mladih žena putem društvenih mreža i ponudiš im razumljivija tumačenja feminističke borbe. Da li je i tvoj roman „Jefimija, žena koja čeka“ nastao iz te potrebe?
STOGLAVA: Da, u pravu si. Zašto je feminizam važan za život tzv. obične žene? – to je za mene važno pitanje. Sve ono čime se bavim u akademskoj sferi i meni samoj ponekad deluje suviše elitistički, neshvatljivo, kao neka „teška filozofija“. Kroz ono što radim, trudim se da to „sažvaćem“ i prenesem drugima. Može se reći da je i ovaj roman nastao iz nekih takvih pobuda. Živela sam na Baliju kada sam počela da ga pišem. To je bilo 2018. godine. Otišla sam tamo zbog svoje najbolje prijateljice. Nisu me baš podržali u tome, mislili su da je to još jedna moja ludost. Bali je vrlo intrigantan. S jedne strane imamo tu božanstvenu prirodu, na drugoj strani je taj uzbudljivi politički kontekst... I mene je sve to nekako diralo i radilo, i tako je krenulo: piši, piši... U jednom sam trenutku shvatila da ja zaista pišem knjigu. I tačno je da je moja namera i tada bila da svoja feministička znanja nekako pretočim u život jedne žene na takvom mestu. Dakle, da odgovorim na tvoje pitanje – da, feminizam mora postati razumljiviji i važniji u životima običnih žena i ja vidim svoje mesto na tom putu približavanja ciljeva feminističke borbe najširem krugu žena.
Razgovarao: Marko Vukčević
Tekst je nastao u okviru projekta „ROZA – Škola feminističkog i lijevog pisanja“ kojim se mlade novinarke/i žele osnažiti za pisanje o društvenim temama sa feminističkih i lijevih pozicija. Ovaj projekat, koji realizuju NVO NOVA i NVU „Žuta kornjača“, podržan je kroz projekat „OCD u Crnoj Gori – od osnovnih usluga do oblikovanja politika – M’BASE”, koji sprovodi Centar za građansko obrazovanje (CGO), u partnerstvu sa Fondacijom Friedrich Ebert (FES), NVO Centar za zaštitu i proučavanje ptica Crne Gore (CZIP) i NVO Politikon mreža, i u saradnji sa Ministarstvom javne uprave i Ministarstvom Evropskih poslova Vlade Crne Gore. Projekat finansira Evropska unija a kofinansira Ministarstvo javne uprave.
Sadržaj sajta je isključiva odgovornost NVO NOVA i ne odražava stavove Evropske unije, CGO-a, partnera i saradnika na projektu